Dočekasmo još jedan prazni praznik… Praznik koji je nekad bio svetkovina, državni praznik u slavu svih radničkih prava, otelovljenje radničkog protesta, ostvarenih radničkih prava.
Trenutno, osim malobrojnima, zaposlenima, kao ni penzionerima, kao i nezaposlenima u Srbiji nema šta da se čestita za praznik rada.
U dvadeset prvom veku, u svetu vladavine korporativnog kapitala vraćeni smo u vreme u kome tri osmice – sindikalni zahtev iz 19. veka za osam sati rada, odmora i slobodnog vremena, deluje opet nestvarno i nedostižno.
Danas smo podjednako daleko i od dostojanstvenog rada – definisanog kolektivnim ugovorima, bezbednog i u zdravom okruženju, a ponajmanje na vreme i pristojno plaćenog.
Verovali smo da je u dvadeset prvom veku, u zemlji koja se proklamuje kao demokratska, nemoguće da bude donet set zakona uprkos protivljenju radnika i sindikata i bez konsultacija sa socijalnim partnerima – pogrešili smo…
Verovali smo takođe da je nemoguće da budu smanjene plate i penzije, iako su jedva dovoljne za preživljavanje ali, pogrešili smo.
Verovali smo da će biti uvažavan glas radnika koji stvaraju i glas penzionera koji su stvarali da o onome što je stvoreno i odlučuju. I opet smo razuvereni.
U predvečerje praznika, Prvi maj – Međunarodni dan rada, dobija potpuno drugačije obrise, kod nas, gde veliki broj građana nema posao a onaj drugi deo koji ima posao, od svoje plate teško može da preživi.
Zato i ne praznujemo, ne slavimo kako se slavilo nekada, u slavu rada. Ne slavimo, ali ne dozvoljavamo da se ugasi naš praznik, simbol radništva, simbol borbe za bolje sutra. Tradicija duga preko jednog veka, ne daje nam pravo na ćutanje, pravo da izbrišemo sećanje na sve one koji su svojim radom i životima utrli put toj tradiciji.
Želimo danas da kažemo svima, onima koji nas čuju i onima koji nas slabije čuju, da hoćemo da ovaj radnički praznik živi i dalje, da radništvo živi i bude poštovano. Da živi u zemlji demokratije , vladavine prava i razvijenog socijalnog dijaloga, u kojoj se većina zakona ne donose po hitnoj proceduri i u kojoj se zakoni ne šalju na javnu raspravu a da tripartitne radne grupe nisu završile posao.
Zahtevamo da se:
– Poslodavci prestanu da ponašaju kao robovlasnici a država svrsta na stranu onih koji realno stvaraju društveno bogatstvo.
– Otvaraju nova, kvalitetna i bezbedna radna mesta a odnosi između poslodavaca i radnika definišu kolektivnim ugovorima.
– Zarade podignu na nivo koji omogućuje radniku da živi dostojanstveno od svog rada a mladima da ostanu i napreduju na svom tlu.
– Socijalni dijalog, kao osnovna vrednost Evropske unije – dosledno poštuje.
– Izmeni Zakon o PIO kako se penzioneri ne bi više trajno kažnjavali umanjenjem penzija zato što su mladi počeli da rade.
Poručujemo da ćemo se dosledno boriti za sva radnička prava, da ćemo stalno jačati sindikat kako bismo što bolje zastupali interese članstva i da ćemo istrajati na putu razvijanja kvalitetnog socijalnog dijaloga. To nas istovremeno obavezuje da budemo solidarni ali i da se ne odreknemo svih, pa i najradikalnijih sredstava sindikalne borbe ukoliko se za to ukaže potreba.
ZATO:
NEKA PLATE USTANU – NEKA MLADI OSTANU zato što samo takve plate obezbeđuju dostojanstvo radnika, socijalnu pravdu, političku i ekonomsku stabilnost i smanjenje jaza između velikog broja sve siromašnijih i malog broja sve bogatijih, ali i ostanak mladih u svojoj zemlji.
POTPIŠIMO KOLEKTIVNE UGOVORE. Treba nam samo mali napor i dobra volja…
IZMENIMO ZAKON O PENZIJSKOM I INVALIDSKOM OSIGURANJU, ne kažnjavajmo penzionere trajnim umanjenjima penzija, isplaćujmo zarađeno i omogućimo dostojanstven odlazak u penziju.
NE BUDIMO APATIČNI I NEZAINTERESOVANI! Samo solidarni i zajedno možemo kreirati našu budućnost! Zbijajmo svoje redove! Budimo solidarni u borbi za bolju budućnost!
POKAŽIMO TO DANAS, NA NAŠ I VAŠ DAN – PRVI MAJ!
ŽIVEO PRVI MAJ – MEĐUNARODNI PRAZNIK RADA I RADNIKA!