Први мај, Међународни празник рада одређен је као симбол међународне солидарности радничке класе у борби против капиталистичке експлоатације, на Првом конгресу Друге интернационале, далеке 1889. године. Одабран је у знак сећања на борбу и жртве радника у демонстрацијама на Тргу Хејмаркет у Чикагу, одржаним 4. маја 1886. након великих протеста у којима је у пар дана раније, учествовало више стотина хиљада запослених а обесправљених радника.
Од тада, синдикати широм света, сваког првог маја, организују окупљања, протесте, демонстрације на којима, поред сећања на жртве Хејмаркета, траже веће дневнице, виши ниво социјалне заштите, хуманије услове рада… траже право на достојанствен живот од властитог рада.
Недуго после дешавања у Чикагу, у Спомен парку на Хисару организоване су прве радничке демонстрације и протести. Те 1897. године, лесковачко радништво, својом жртвом, утемељава синдикалну борбу за бољи и достојанственији положај запослених, зараде од којих може и да се живи а не само преживљава.
Овог 1. Маја, због пандемије Ковида-19 и увођења ванредног стања изостаће традиционална окупљања.
ОСТАЈЕМО КОД КУЋЕ И ПОРУЧУЈЕМО:
Сада, када водимо тешку борбу против Корона вируса, схватајући да као највећу вредност морамо ценити људски живот и здравље, бићемо као никада до сада још снажнији, одлучнији и солидарнији да то сачувамо. Свим средствима настојаћемо да се изборимо за праведнији и бољи живот, за одбрану и већа права запослених, за сигурнија радна места, веће зараде и безбедније услове рада.
Актуелна криза поводом пандемије још једном је показала вредност радника за функционисање друштва и наш свакодневни живот. Поред здравствених радника који се налазе на првој линији одбране од вируса, и продавци, комуналци, апотекари, пекари и многи други који нису често у фокусу јавности, потврђују да се без њиховог рада не може одвијати нормалан живот. Није довољан само аплауз – свим осталим запосленима потребне су веће зараде, бољи услови рада, боља заштита здравља и безбедност на раду.
Позивамо послодавце да не смањују плате, да не отпуштају раднике, да воде рачуна о радном времену и о безбедности на радним местима. Да запослени и њихов рад добију праву вредност и да хиљаде младих и стручних кадрова планира своју будућност у својој земљи.
