Na ovim prostorima, pre više od jednog veka, organizovana je prva proslava međunarodnog praznika rada, 1. maja.
Toga dana, daleke 1897. godine u Svetoilijskom parku, okupilo se dvadeset radnika, slavljenika i prvomajskih lučonoša.
Na proslavi su govorili: Đorđe Jovanović – Đonče, trgovački radnik, kome je tada bilo 19 godina, Laza Stojanović-Salebdžijski, krojački radnik, osnivač i predsednik prve krojačke zadruge, kao i Alojz Škarka, majstor, učitelj u tadašnjoj tkačkoj školi, poreklom iz Češke.
Za vreme proslave 1. maja u Svetoilijski park je dojurila policija i organizovala raciju. Samo je nekoliko učesnika uspelo da pobegne, a ostali su uhapšeni i zadržani u zatvoru od dva do 15 dana.
Tako je označen početak prve prvomajske proslave u našem gradu, međunarodnog praznika, simbola internacionalnih vrednosti i solidarnosti radnika celog sveta.
Istorija radničkog praznika počinje u Čikagu, 1886. godine. Tada su radnici u tom gradu istakli zahtev poznat kao tri osmice: osam časova rada, osam časova odmora, osam časova razonode. Tom prilikom policija je napravila krvavi pokolj, a petorica radnika su osuđena na smrt.
Na Prvom kongresu Druge internacionale, koji je održan u Parizu 1889. godine, odlučeno je da se na ovaj dan, u znak sećanja na hrabre radnike u Čikagu, organizuju masovne radničke demonstracije i štrajkovi. Već sledeće godine, 1. maj je postao simbol i vid klasne borbe za radnička prava i jedan od najpopularnijih praznika.
U našoj zemlji je prva proslava Praznika rada, koji je dobio šire obrise i sadržaje, održana u Novom Sadu 1890. godine, a potom u Beogradu tri godine kasnije. Zatim se prenosi na druge gradove.
Prvi maj je bio i ostao praznik najširih radničkih narodnih slojeva. Označava vekovnu borbu za plemenita radnička prava, za ravnopravnost i solidarnost, za društvo ravnopravnih. To je višedecenijska žilava i uporna borba sa puno žrtvovanja, ali i sa nebrojano mnogo časno izvojevanih radničkih pobeda.
Do početka dvadesetog veka, Prvi maj se obeležavao stidljivo, bez pompe i velikih akcija. Tek 1902. godine organizovana je prva, prava proslava Prvog maja u Leskovcu. Tada je, sa crvenim trakama na grudima, uz pevanje Marseljeze i uz klicanje prvom maju i radnicima sveta, uz muziku i veselje – na poljani, svečano obeležen Prvi maj, praznik rada.
Tokom jula 1903. godine, održan je osnivački zbor Leskovačkog radničkog društva koje je u osnivanju imalo oko 450 članova – radnika. Pravilima ovog društva određen je za osnovni cilj rad na umnom, moralnom, političkom i materijalnom napretku i blagostanju članova.
Oktobra 1904. godine, leskovački mlinari i pekari organizovali su svoj Sindikalni pododbor, već postojeći Pododbor Saveza kožarsko-perrađivačkih radnika unapredio je svoj rad usvajanjem novih pravila a formiran je i Pododbor Saveza drvodeljskih radnika. Tokom 1905. godine, osnovani su Pododbor Saveza metalskih radnika i Pododbor Saveza terzijsko-pamuklijskih radnika. No, na sindikalno orgaizovanje fabričkih radnika moralo se još čekati.
Do 1907. godine, primetna je kriza u sindikalnom pokretu Leskovca, uzrokovana neuspelim štrajkovima, organizovanim nastupima posodavaca, primenom rigoroznih represivnih mera prema radnicima organizovanim u Pododbore Saveza. Ovo sve je uslovilo čak i prestanak rada pojedinih Pododbora, kao što su pododbori krojačkih, terzijskih, tekstilnih i mlinarsko-pekarskih radnika.
Iz krize se počelo izlaziti tokom 1908. godine, nakon što je dvadesetak kelnerskih radnika stvorilo Pododobr Saveza kelnerskih radnika, a tokom 1910. godine počinje značajnije oživljavanje rada radničkog pokreta. Iste godine, Sindikalno veće u Leskovcu bilo je vrlo aktivno te je osim pododbora Saveza drvodeljskih radnika i kožarsko-prerađivačkih radnika osnovalo i pododbore krojačkih, obućarskih, metalskih i terzijskih radnika, a pripremljeno je i osnivanje pododbora užarskih i salerskih radnika. U toj fazi uspona, Sindikalno veće je usled potrebe za stalnim prostorom za rad, uspelo da kupi Radnički dom.
Balkanski ratovi, vođeni u periodu 1912-1913. godine koji su bili uvod u Prvi svetski rat, prekinuli su uzlazni trend sindikalnog pokreta, a nakon njihovog završetka počelo je ponovno obnavljanje rada sindikalnih organizacija, međutim u znatno manjem obimu i sa svakako manjim brojem članova. Tek nakon završetka rata i izvršene demobilizacije, što je uslovilo povratak radnika na rad kod poslodavaca ali istovremeno i nastavak borbe za poboljšanje položaja istih radnika, obnovljen je rad skoro svih sindikalnih pododbora čime je stvoren preduslov za dalji rad sindikalknih organizacija. Posebno su ojačale sindikalne organizacije fabričkih radnika, koje u tom periodu počinju da organizuju masovnije štrajkove u nameri da poboljšaju svoj materijali i socijalni položaj.
Pred sam početak Prvog svetskog rata, leskovačku sindikalnu scenu obeležio je jedan od najdužih i najspecifičnijih štrajkova. Štrajkači, zaposleni radnici koji su prekinuli rad ali i oni koji su već otpušteni sa posla, nakon 78 dana neviđenih progona, maltretiranja, pretnji i hapšenja, izvojevali su pobedu. Štrajk je okončan postizanjem dogovora sa poslodavcima o poštovanju desetočasovnog radnog vremena, o ukidanju prazničnog rada nedeljom, o obezbeđivanju tridesetšestočasovnog nedeljnog odmora i ukidanje batinanja radnika. Ovaj štrajk, osim uspeha u okončanju, doneo je i novinu koja se može smatrati početkom klasne borbe u kojoj su suprotstvaljene strane dobile sasvim jasnu formu: poslodavci – radnici.
Okupacioni period, 1915-1918. godine, donosi prestanak svake sindikalne aktivnosti na ovim prostorima. Ali, već 1919. godine, radništvo se budi. Veliki uticaj na oživljavanje sindikalnog rada na ovim prostorima imao je i sindikalni kongres ujedinjenja na kome je izabrano Centralno radničko sindikalno veće. Ovaj period takođe obeležava i stvaranje uslova za zajednički nastup sindikalnih i partijskih organizacija (Socijalistička radinčka partija Jugoslavije (komunista)), poput organizovanja proslave Prvog maja. Sledeće, 1920. godine u Leskovcu je bilo već 11 sindikalnih organizacija, a među njima i Mesno sindikalno veće.
Te iste, 1920. godine, Obznanom se zabranjuje rad Komunističkoj partiji Jugoslavije i sprečava svaki sindikalni rad. Međutim, to nije sprečilo radnike da i dalje organizuju sindikalni rad i udružuju se u pododbore. Šestojanuarska diktatura dalje zabranjuje rad sindikatima u celoj srbiji a u Leskovcu je još pre toga, 1928. godine zabranjen rad Nezavisnih sindikata.
U godinama nakon ukidanja Obznane, odnosno nakon odnošenja Oktroisanog ustava, sindikalni pokret Leskovca neprestano jača, omasovljavaju se postojeći pododbori a organizuju se i novi, poput pododbora berberskih radnika. Radništvo i dalje štrajkovima pokušava da obezbedi sebi bolje uslove rada i nadnice. Koordinator aktivnosti podobora bilo je Mesno sindikalno veće.
Četvrt veka nakon prvih prvomajskih protesta u Leskovcu, na sindikalnu scenu stupa radnički tribun koji će svojim nesebičnim radom izrasti u sindikalca neviđenih razmera, u ldera sindikalnog i političkog pokreta koji svojim delvovanjem obeležava period neprestane a uspešne borbe za radnička prava.
Kosta Stamenković je bio sve, samo nije bio običan sindikalni aktivista. On je bio u to vreme najistaknutiji radnički rukovodilac čitavog Južnog pomoravlja, čovek koji je vodio velike tarifne i štrajkačke borbe leskovačkih radnika čije su se reperkusije osećale u čitavoj zemlji. Njegova je posebna zasluga što je tarifne i štrajkačke akcije vođene u leskovcu isključivo kod zanatskih radnika, proširio na industrijske radnike zaposlene u tekstilnoj i metalskoj industriji.
U proleće 1937. godine, nakon izvršene reorganizacije Mesne grupe Ujedinjenog saveza šivačko – tekstilnih radnika, Kosta Stamenković je izabran za njenog predsednika. Pod njegovim vođstvom vođene su tarifne i štrajkačke borbe i izvojevane velike pobede leskovačkih tekstilaca u 1937. i 1938. godini. Do sredine 1937. godine sindikalna organizacija tekstilno – odećnih radnika imala je sklopljene kolektivne ugovore sa zanatlijskim poslodavcima tako da je izbila je u prvi plan potreba sklalanja takvih ugovora sa tekstilnom industrijom.
Vodeći leskovački sindikalni pokret u periodu 1932 – 1939, dajući mu klasno borbeni karakter, nalazeći se na čelu velikih tarifnih i štrajkačkih akcija leskovačkih radnika, Kosta Stamenković je izrastao u jednog od najistaknutijih radničkih boraca svog vremena u čitavoj Srbiji.
Ostvarene su trajne vrednosti sindikalnog pokreta i one imaju pun značaj i aktuelnost, svoj smisao u savremenim društvenim tokovima. Predstavljaju polazište za osvajanje novih prostora i sadržaja čovekove pobede, dostojanstva ljudskog rada, poboljšanja uslova života i jačanja materijalnog i duhovnog bogatstva čoveka.
Period okupacije, do septembra 1944. godine, obeležava u velikoj meri odsustvo sindikanih aktivnosti. Nakon oslobođenja, krajem decembra 1944. godine osnovan je Centralni akacioni odbor sa zadatkom da izvrši pripreme za organizovanje novih sindikata. Promenom uređenja, promenom vlasničke strukture kapitala, menja se neminovno struktura i način organizovanja sindikata. Period od kraja drugog svetskog rata do rasparčavanja Jugoslavije, obeležava kako partijski tako i sindikalkni monizam. Međutim, to nije otupilo oštricu sindikalne borbe za radnička prava pa se tako, već krajem 1945. godine na ovim prostorima sklapa kolektivni ugovor između Podružnice radnika i nameštenika grafičke industrije i predstavnika grafičkih preduzeća. U tom periodu, pored borbe za radnička prava i boljitak, velika pažnja poklanjana je ideološkom, kulturnom i političkom uzdizanju radnika.
Sindikalni rad i koordinisanje aktivnosti ne bi bili moguć bez adekvatnog prostora pa je tako 1947. godine uz veliko zalaganje, tada već Sreskog sindikalnog veća, Leskovac dobio prvu posleratnu zgradu Doma sindikata, bivšu Vlajčićevu sapunaru znatno oštećenu u bombardovanju grada. Radom sindikalnih aktivista, oštećenja su sanirana i sindikalni rad se u ovom objektu odvijao dugi niz godina, sve do izgradnje objekta Doma sindikata koji je pod svoj krov primio sindikalne poslenike ali i kulturno umetnička društva, radnički univerzitet i mnoge druge organizacije od značaja za grad i radništvo.
Tokom vremena, naziv sindikata je nekoliko puta menjan, sve u skladu sa društvenim promenama i promenama teritorijalnog organizovanja.
Tako, od zanatsko trgovačkog centra, Leskovac početkom 19. veka polako postaje treći po veličini radnički centar u Srbiji. Preko radničkih društava i saveza, sindikata (grafičari, tekstilci, gumari, crepari, berberi…) formirani su sreski odbori, Sresko sindikalno veće, Opštinsko veće sindikata…i na kraju Savez samostalnih sindikata za više opština sa sedištem u Leskovcu.
Sredinom pedesetih godina prošlog veka, Sresko sindikalno veće otpočelo je aktivnosti i počelo sa preduzimanjem potrebnih radnji za izgradnju nove zgrade sindikata. Dom sindikata, koji se tada nazirao i više od pola veka kasnije predstavlja nemerljivo sindikalno bogatstvo, objekat u kome člansto sindikata nalazi rešewe svih svojih problema, mesto koje je prepoznatljivo po svim sindikalnim segmentima rada. Nakon završetka izgradnje, Plenum Sreskog sindikalnog Veća preneo je, 1964. godine, osnivačka prava i pravo upravljanja nad zgradom Doma sindikata Opštinskom sindikalnom veću. Tok pravnog sledbeništva detaljano je opisan u Uverenju Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Leskovac, kojim je verifikovano vlasništvo i upravljanje nad objektom od Sreskog sindikalnog Veća, pa sve do Saveza samostalnih sindikata za više opština sa sedištem u Leskovcu.
U međuvremenu, bez obzira na to kakvo je sindikat ime imao, kako se zvao, objekat je valjano održavan (tekuće i investiciono), dograđivan tako da i danas, nakon više od pola veka postojanja predstavlja reprezentativno zdanje.
Tokom 2007. i 2008. godine, Službe Saveza preduzele su niz aktivnosti usmerenih na regulisanje imovinskog statusa zgrade Doma sindikata – čime je izvršeno njegovo uknjiženje u Katastar nepokretnosti.